Pi­še: dr Bla­žo Zlo­pa­ša


Oko re­fe­ren­du­ma u Re­pu­bli­ci Srp­skoj di­gla se ve­li­ka bu­ka. Ga­la­ma Ba­ki­ra Izet­be­go­vi­ća i neo­d­mje­re­ne pri­jet­nje rat­nog ko­ma­dan­ta Ha­li­lo­vi­ća pod­sje­ti­le su me na po­če­tak tra­gič­nih de­ve­de­se­tih, kad je Ba­ki­rov otac Ali­ja svje­sno oda­brao put ka ci­vi­li­za­cij­skoj stran­pu­ti­ci i tra­ge­di­ji.
Ba­kir po­ka­zu­je ono što je me­di­cin­ska nauka po­tvr­di­la- da dje­ca od ro­di­te­lja na­sle­đu­ju ge­ne ko­ji da­ju in­struk­ci­je za na­sta­nak oso­bi­na. Ba­kir ide oče­vim sta­za­ma. Ali­ja se na taj put od­lu­čio mno­go ra­no, da­le­ke 1946, zbog če­ga je i po­če­lo nje­go­vo ro­bi­ja­nje. Po­lo­vi­nom pe­de­se­tih go­di­na uhap­šen je u Nik­ši­ću, kao slu­žbe­nik gra­đe­vin­skog pred­u­ze­ća „Cr­na Go­ra“ ko­je je gra­di­lo hi­dro­cen­tra­lu „Pe­ru­ći­ca“, zbog pri­pad­no­st i or­ga­ni­za­ci­ji „Mla­di mu­sli­ma­ni“. Nje­go­va je su­lu­da po­ru­ka: „Žr­tvo­va­ću mir da bih ostva­rio cilj. Ho­ću dr­ža­vu, ma­kar bi­la ve­li­ka kao avli­ja!“ Ta­da sam Ali­ji na­pi­sao pi­smo ko­je su ob­ja­vi­li mno­gi ju­go­slo­ven­ski li­sto­vi: “U pa­met se, moj Ali­ja! Zar mir i zdra­vlje ima­ju ci­je­nu?“Sve što sam u tom pi­smu pred­vi­dio šta će se de­si­ti nje­go­vim su­lu­dim po­ru­ka­ma, ob­i­sti­ni­lo se: Bra­tu­nac, Kra­vi­ce, Sa­ra­je­vo, Sre­bre­ni­ca... I da­nas se ista po­ru­ka mo­že upu­ti­ti Ali­ji­nom si­nu, da ne ide su­lu­dom oče­vom sta­zom i da ne na­stu­pa rat­no­hu­škač­kim rječ­ni­kom, za­to što svi zna­mo šta je iz to­ga re­zul­ti­ra­lo: ne­vi­ni su pla­ti­li ži­vo­ti­ma, ra­za­ra­nji­ma, ra­se­lja­va­nji­ma i te­škim psi­hič­kim tra­u­ma­ma. Bo­sna se vra­ti­la u da­le­ku pro­šlost. Ne­sta­la je „sa­ra­jev­ska ra­ja“, raz­dra­ga­na mla­dost, krat­ke suk­nje su za­mi­je­nje­ne fe­re­dža­ma i bur­ka­ma, a Ali­ji­na „isla­mi­stič­ka de­mo­kra­ti­ja“ do­ni­je­će Sa­ra­je­vu i Bo­sni to da dje­voj­ke ko­je ne po­kri­ju ko­su bu­du na­pa­da­ne na jav­nim mje­sti­ma. Od te re­tro­grad­ne ru­žne pro­šlo­sti RS mo­ra bi­ti da­le­ko.
Iz tog raz­lo­ga, re­fe­ren­dum ko­ji je odr­žan ima pu­no oprav­da­nje, kao stub de­mo­kra­ti­je. Švaj­car­ska je jed­na od naj­u­re­đe­ni­jih ze­ma­lja svi­je­ta. Po­jam sta­bil­no­sti i de­mo­kra­ti­je. Jed­na od ka­rak­te­ri­sti­ka de­mo­kra­ti­je u smi­slu dr­žav­nog ure­đe­nja su re­fe­ren­du­mi. Na­rod­ne ini­ci­ja­ti­ve ko­je pred­sta­vlja­ju ustav­noprav­no re­gu­li­sa­nje de­mo­kra­ti­je su glas na­ro­da. Švaj­car­ska je je­dan od naj­sta­ri­jih i naj­sta­bil­ni­jih pred­stav­ni­ka de­mo­kra­ti­je, či­ji gra­đa­ni uspje­šno uče­stvu­ju i di­rekt­no mo­gu uti­ca­ti na iz­mje­nu ne­kog za­ko­na. Od op­štin­skog, pre­ko kan­to­nal­nog, do sa­ve­znog ni­voa vla­sti pro­ži­ma­ju se na­rod­ne in­sti­tu­ci­je i re­fe­ren­du­mi. Di­rekt­na de­mo­kra­ti­ja, od­no­sno pra­vo na re­fe­ren­dum, stvo­ri­li su u Švaj­cr­skoj si­stem u ko­jem se po­li­ti­ča­ri iskre­no pla­še da od­lu­ke ko­je do­no­se mo­gu bi­ti opo­vrg­nu­te, što sa­mo po se­bi do­no­si vi­sok ni­vo po­li­tič­ke sta­bil­no­sti. Osnov­no na­če­lo de­mo­kra­ti­je je da gra­đa­ni ima­ju po­sled­nju ri­ječ. Re­zul­ta­ti re­fe­ren­du­ma ni­su uvi­jek ona­kvi ka­kvi­ma se na­da­ju po­li­ti­ča­ri. Za­to po­li­ti­ča­ri u ne­kim ze­mlja­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je ne pi­ta­ju svoj na­rod šta mi­sli o va­žnim pi­ta­nji­ma, na pri­mjer o ula­sku u NA­TO, po­nu­di za ula­zak u ovu Ali­jan­su i slič­nom, već sa­mi do­no­se od­lu­ke. Ta­ko ne­što ne bi smje­lo da se de­si u Sr­bi­ji, po­seb­no ka­da se ra­di o po­nu­di za ula­zak u NA­TO. Mo­ra da se ima u vi­du ko­li­ko je Sr­bi­ja stra­da­la od NA­TO bom­bi, a šte­ta ra­za­ra­nja ni­je pla­će­na...
Dre­ka Ba­ki­ra i že­lja rat­ni­ka Ha­li­lo­vi­ća za no­vim kr­vo­pro­li­ćem pri­je re­fe­ren­du­ma isto­vre­me­no je te­sti­ra­nje mno­go če­ga, po­go­to­vo ima­ju­ći u vi­du da je re­fe­ren­dum pro­te­kao u švaj­car­skom sti­lu- mir­no i do­sto­jan­stve­no. Re­fe­ren­dum ni­je upe­ren ni pro­tiv ko­ga, već je uka­zao na po­tre­bu me­đu­sob­nog uva­ža­va­nja i po­što­va­nja oso­be­no­sti su­sje­da.
Re­fe­ren­dum u RS te­sti­ra­će u pr­vom re­du tzv. me­đu­na­rod­nu za­jed­ni­cu. Od­lu­ka Ustav­nog su­da BiH ni­je prav­na ne­go po­li­tič­ka od­lu­ka, ni­je do­ne­se­na vo­ljom su­di­ja, već po in­struk­ci­ja­ma sa stra­ne. Ne uče li nas o to­me pret­hod­ni do­ga­đa­ji, ne sa­mo u BiH već i sva na­sil­na do­ga­đa­nja u ra­za­ra­nju ustav­ne dr­ža­ve ka­kva je bi­la Ju­go­sla­vi­ja? Ba­ki­rov put, kao i put nje­go­vog oca, vo­di ka dva ci­lja: za­go­va­ra­nje su­ko­ba, ka­da ni­ko­me vi­še ni­je do ra­ta, jer je ci­je­na bi­la pre­vi­so­ka, i dru­gi- do­bi­ja­nje države ve­li­ke kao avli­ja, ko­ju je otac Ali­ja na­go­vi­je­stio svo­jom su­lu­dom po­li­ti­kom.
Ali­ji­no žr­tvo­va­nje mi­ra ra­di dr­ža­ve, ma­kar bi­la ve­li­ka ko­li­ko avli­ja, po­če­lo je i pro­pra­će­no je ubi­ja­njem mla­di­ća u Do­bro­vo­ljač­koj i u Tu­zli ko­ji su iz­vr­ša­va­li svo­ju ustav­nu oba­ve­zu. Zlo­čin­ci su osta­li ne­ka­žnje­ni.
Oko re­fe­ren­du­ma ni­je iz­o­sta­la ni ga­la­ma hr­vat­skih ju­ri­šni­ka. Uz Tuđ­ma­no­vu po­ru­ku iz de­ve­de­se­tih: „Hr­vat­ska je že­lje­la rat, jer rat joj je bio po­tre­ban“, na­sil­no pro­tiv­u­stav­no je na­pad­nu­ta Ju­go­sla­vi­ja. Na­pad na ka­sar­ne JNA, pro­gon sa vje­kov­nih og­nji­šta po­la mi­lo­na su­gra­đa­na sa­mo za­to što su dru­ge vje­re i na­ci­o­nal­no­sti po­če­tak su i kraj ta­kve re­to­ri­ke i po­li­ti­ke.
Na kra­ju, na­me­će se pi­ta­nje- ko­me i za­što sme­ta da Sr­bi 9. ja­nu­a­ra, dru­gog da­na po Bo­ži­ću, sla­ve i Sve­tog pr­vo­mu­če­ni­ka arhi­đa­ko­na Ste­fa­na. Sv. Ste­fan je pr­vi hri­šća­nin ko­ji je stra­dao za isti­nu Go­spo­da i za­to se na­zi­va Pr­vo­mu­če­ni­kom. Nje­go­vo mu­če­ni­štvo po­tre­sno je opi­sa­no u Sve­tom pi­smu No­vog za­vje­ta.
U to­me što je ovaj dan iza­bran za pra­znik RS ima do­sta sim­bo­li­ke. Sve­ti ar­hi­đa­kon Ste­fan či­nio je mno­ga do­bra i po­ma­gao lju­di­ma i sva nje­go­va do­bra po­mi­nju se u Sve­tom pi­smu No­vog Za­vje­ta. Bio je u srod­stvu sa apo­sto­lom Pa­vlom.
Sv. Ste­fan je sna­gom svo­je vje­re do­ka­zi­vao Je­vre­ji­ma, svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma, da su oni za­i­sta ubi­li Me­si­ju, oče­ki­va­nog to­li­ko vje­ko­va. Zbog to­ga je me­đu svo­ji­ma bli­žnji­ma imao mno­go ne­pri­ja­te­lja, ali ih je uvi­jek po­bje­đi­vao isti­nom. Ka­ko ni­su mo­gli da spri­je­če nje­go­vo pro­po­vije­da­nje, pri­bje­gli su, uz po­moć la­žnih svje­do­ka, kle­ve­ti da je hu­lio na Bo­ga i Moj­si­ja, baš kao što se zbi­lo i sa Isu­som Hri­stom. Ta­ko su du­hov­ne star­je­ši­ne po­bu­ni­le na­rod pro­tiv Sv. Ste­fa­na. Kao i Hri­sta, Ste­fa­na su la­žno op­tu­ži­li i uhap­si­li i osu­di­li. Na su­đe­nju Sv. Ste­fan je po­bi­jao jed­nu po jed­nu kle­ve­tu la­žnih svje­do­ka. Isti­na raz­ja­ri nje­go­ve su­di­je, iz­ve­do­še ga iz gra­da i ubi­še ka­me­njem.
Me­đu mu­či­te­lji­ma bio je Ste­fa­nov ro­đak Sa­vle, ko­ji je ka­da su ga ka­me­no­va­li, spo­znav­ši isti­nu o Isu­su Hri­stu, pri­mio nje­go­vo uče­nje i osta­tak ži­vo­ta pro­veo pro­po­vje­da­ju­ći je­van­đel­sku isti­nu, ši­re­ći Hri­sto­ve ri­je­či i osni­va­ju­ći cr­kve­ne za­jed­ni­ce.
To­ga da­na, ka­da su ka­me­no­va­li ar­hi­đa­ko­na Ste­fa­na na jed­noj uz­vi­ši­ci, sta­ja­la je Pre­sve­ta Bo­go­ro­di­ca sa sve­tim Jo­va­nom, gle­da­ju­ći mu­če­ni­štvo ovog pr­vog mu­če­ni­ka za isti­nu nje­nog Si­na, mo­le­ći se Bo­gu za nje­go­vu du­šu. Po­sled­nje ri­je­či Sve­tog Ste­fa­na su bi­le: „Go­spo­de, ne ura­ču­naj im gri­jeh ovaj!“
Sme­ta li ova hri­šćan­ska po­ru­ka lju­ba­vi i pra­šta­nja go­spo­di­nu Ba­ki­ru Izet­be­go­vi­ću, a bo­ga­mi i nje­go­vim za­štit­ni­ci­ma sa Za­pa­da, ko­ji se od usva­ja­nja Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma, ko­jim je usta­no­vlje­na RS, ni­kad ni­su po­mi­ri­li sa nje­nim po­sto­ja­njem? Za­to na­sto­je da je ko­rak po ko­rak pod­ri­va­ju- pr­vo, od­u­zi­ma­ju­ći joj, pro­tiv­no po­me­nu­tom spo­ra­zu­mu, od­re­đe­ne nad­le­žno­sti, a sa­da tje­ra­ju­ći je da se sa­ma od­rek­ne svog da­tu­ma ro­đen­da­na, a po­sle to­ga, vje­ro­vat­no i svog ime­na. Na taj na­čin bi Ba­kir, uz još ko­ju sto­ti­nu hi­lja­da iz­mi­šlje­nih po­da­ni­ka, za­o­kr­žio svoj sul­ta­nat. Sve to pra­te već opro­ba­ni me­to­di la­žnih op­tu­žbi i pro­pa­gan­da, pri če­mu se ne bi­ra­ju sred­stva. Ko im god sme­ta, pa čak i cio na­rod, bi­će okle­ve­tan i iz­vri­je­đan. U in­ter­su mi­ra ne tre­ba im uze­ti ni ovo za gri­jeh- po­ru­ka je Sve­tog Pr­vo­mu­če­ni­ka ar­hi­đa­ko­na Ste­fa­na ko­ga Sr­bi sla­ve tog da­na.